Srpsku strahovladu zamenila španska dominacija... I preti da preraste u tiraniju

S početka trećeg milenijuma “ozloglašena” Mađarska se nakupila olimpijskih medalja, najodlikovanija vaterpolo nacija sejala je strah i sve do meteorskog uspona i strahovlade Srbije činilo se da boljih neće biti. Utegnuta mašinerija Dejana Savića u jednom trenutku držala je svet na dlanu, u njemu su se nalazila zemaljska kugla i sve ono najvrednije što se može osvojiti.

Imperija sa Balkana se u tranzicionom periodu nije snašla, oslabila je i to su drugi iskoristili da formiraju novi svetski poredak. Pad Srbije jeste slobodan, ali nije se dogodio od jedanput. Odbrana olimpijskog zlata bila je plod i odraz genijalnosti neuništive generacije, međutim, da će doći do silazne putanje i da se rađa nova sila - ili bolje rečeno uzdiže stara - naznake je dala Španija.

Jeste, olimpijsko zlato iz Tokija je otišlo za Beograd, ali u poslednjih pet godina medalje se u seniorskoj konkurenciji srpskog vaterpola nisu ređale kao na pokretnoj traci. Za pola decenije Delfini su uzeli još samo najsjajnije odličje u Svetskoj ligi na Tašmajdanu, kada je po velikom pljusku pala Hrvatska. A, za oseku medalja glavni “krivac” je Crvena furija. I upravo se ona profiliše kao naslednica najdominantnijeg tima.

Sa Jakšićem će sve počinjati i završavati se; bombarder iz Rijeke može da bude lider Srbije, ali…

Srpsku strahovladu zamenila je španska dominacija. I preti da preraste u tiraniju, nalikoj onoj koju je vršila ekipa Dejana Savića.

Crvena furija je u velikoj meri kumovala tome da najtrofejnija generacija srpskog sporta nema još koju medalju više. Od finala Evropskog prvenstav u Barseloni - izgubila u svojoj kući na peterce - do polufinala Olimpijskih igara u Tokiju - utakmicu prelomio Filip Filipović spektakularnim golom - zadavala je udarce vaterpolo sili broj jedan. I započela operaciju povratka tamo gde je bila pre dve decenije - u svetski vrh.

Alvaro Granados (©Reuters)

Pred početak Svetskog prvenstva u Fukuoki, mesta gde je odbranila planetarnu titulu i uz Jugoslaviju postala jedina zemlja koja je to učinila, slovi za prvog favorita. Razlog je jednostavan: u proteklih pet godina osvojila je čak osam medalja i deset puta igrala u polufinalu!

Na Pirinejima je ponovo stvorena navika da pobeđuju. Na to je ukazao i Felipe Perone minulog leta u Budimpešti nakon što je kao MVP finala poveo Španiju do prve svetske titule posle više od dve decenije.

“Kada pobeđujete, ne želite da stanete. Nema više pritiska, nema te težine sa kojom je bilo teško nositi se. Bolela su leđa od toga. Promenjena je dinamika, Španija više nije druga, na vrhu je posle dve decenije”.

Perone: Strast, emocija, zemlja šampiona - to je Španija! Nisam šuter kao Filipović, ali imam veliko srce

Španska utvara ne zaboravlja dželate: Filipović i Mandić su pakleni šuteri! Da bi postao šampion, moraš da dobiješ Srbiju

Velika sportska nacija se digla, ponovo i u vaterpolu korača uzdignuta čela, pred put u Fukuoku je u finalu Svetskog kupa deklasirala Italiju, verovatno i najvećeg konkurenta... Ne tako davno Španija dotakla je dno. Dublje da potone nije mogla.

Imala je period kada je šest godina bila bez medalje - od 2012. do 2018. godine - vaterpolo reprezentacija bila je “crna ovca”, jer u drugim kolektivnim sportovima Španija je redovno uzimala medalje na najvećim takmičenjima, a sredinom protekle decenije, kada je Srbija bila na vrhuncu i u punom naponu snage, selekcija sa Pirineja nije uspela ni da se kvalifikuje na planetarnu smotru.

Bili su to najteži dani za španski vaterpolo...

Alberto Munaris (©Reuters)

Španija je ispala iz konkurencije za visok plasman, Felipe Perone je zbog toga što su se Olimpijske igre održavale u njegovoj domovini odlučio da igra za Brazil, a posle kraha Crvene furije u Rio de Žaneiru - u četvrtfinalu nije uspela da izbegne Srbiju, iako su svi, kao i ona to želeli - povučeni su radikalni rezovi i selektorska funkcija poverena je pravom čoveku. David Martin je preuzeo kormilo broda koji je u valovitom moru plovio u neodređenom smeru. Ni on nije sjajno krenuo, ali od kursa koji je zacrtao nije odustajao. I na dugoročnom planu to mu je donelo rezultat.

Jedna godina je bačena kako ne bi bila protraćena čitava decenija. Pritom, zavirili su Španci malo i u dvorišta po Balkanu i bavili se resavskom školom. Od najmlađih uzrasta do seniorske reprezentacije počeli su da forsiraju jedan sistem igre, jasno je napravljena struktura i u toj piramidi nema odstupanja.

“Sistem igre u osnovi isti. Kroz sve kategorije. To je nešto što krasi samo Srbiju i Španiju kroz mlađe selekcije i seniorske”, ispričao je Uroš Stevanović posle imenovanja za naslednika Dejana Savića.

INTERVJU – Uroš Stevanović: Imam godinu dana da napravim rezultat i vratim Srbiju u svetski vrh

Na Pirinejima ubiraju plodove predanog i pedantnog rada, Srbiji predstoji prolazak kroz razdoblje sa kojim se suočio trostruki svetski prvak. Model za mlađe kategorije je očigledno dobar, treba pronaći šta ne valja u ostatku sistema. I u kloniti problem.

Španija ga je evidentirala posle nekoliko teških godina i prvo bila na dobitku sa Albertom Munarisom, zatim Alvarom Granadosom, Rođerom Tauljom i Serhijem Kabanjasom, da bi najnoviji proizvodi i šrafovi za pokretanje mašinerije postali Unaj Agire i Bernat Sanauha.

MEDALJE I POLUFINALA ŠPANIJE NA NAJVEĆIM TAKMIČENJIMA U POSLEDNJIH PET GODINA:

2018. godina:

Evropsko prvenstvo - srebro

Svetska liga - bronza

2019. godina:

Svetsko prvenstvo - srebro

Svetska liga - četvrto mesto

2020. godina:

Evropsko prvenstvo - srebro

2021. godina:

Olimpijaske igre - četvrto mesto

2022. godina:

Svetsko prvenstvo - zlato

Evropsko prvenstvo - bronza

Svetska liga - bronza

2023. godina:

Svetski kup - zlato